Поред велике радости коју су одбојкашице приредиле Гацку доневши по први пут пехар Купа БиХ, за најбољу играчицу Купа проглашена је двадесетогодишња Катарина Поповић која представља добар пример гатачке одбојкашке школе. Разговор са њом је право уживање и потврђује ону латинску сентенцу да у здравом телу станује и здрав дух. Ведра, весела, скромна девојка која зрачи неком смиреношћу, али и мудрошћу. Каже да тренутно не размишља о пехару и титули, јер су јој мисли усмерене на испите који је очекују у наредним данима.
Oдбојка без дилеме
Након средње школе одлучила је да остане и Гацку због одбојке, а истовремено студира медицинско-лабараторијски инжењеринг на универзитету Апеирон у Бања Луци. Прича нам да је одбојку почела да тренира са осам година, а већ са 12 улази у подмладак првог тима где почиње озбиљнији рад са тренером Иваном Маљевићем. Од своје 14-те године је стандардан првотимац.
„Као школарка сам се бавила и фолклором и плесом, али кад сам требала да се одлучим, није било дилеме. Знала сам да је одбојка то чиме желим да се бавим. Иако спорт доноси пуно одрицања, много више је радости, дружења и путовања. У одбојци нема много медаља, стога смо се свакој бескрајно радовали, посебно у млађим категоријама, као основци и средњошколци. Сада, у сениорској конкуренцији, медаље које освајамо имају јачи сјај. Круна је свакако овај 8. март и злато у Купу БиХ“
Конкуренција и у кући
У домаћиству Поповића живе три генерације. Каже да је посебно везана за баку и деду, али да се највише воли и највише свађа са млађом сестром која такође тренира одбојку:
„Сестра Аница је од ове године ушла у први тим. И она, је на месту примача, па је ривалитет, најчешће кроз шалу, свакодневна појава.Често се код куће препиремо ко је бољи у одбојци у том узрасту:она или ја. Ја јој кажем:дрмни се, Анице, покрени се на терену и учи, гледај старије одбојкашице. И што је најважније да слуша тренера. Брат студира у Новом Саду. А родитељи су увек ту, као једна сигурна лука. Много ми значи што су нас увек подржавали и усмеравали да се бавимо спортом.“
Каже да јој се живот разликује од њених вршњакиња утолико што има више обавеза и потребу да организује време да би успела све да заврши:
„Док смо биле средњошколке Хелена (Кошутић, одбојкашица Гацка (оп. аут.) и ја смо се увек чудиле кад неко каже да није стигао да научи, а био је све време код кући. Нас две смо сваки викенд ишле на путовања, свако поподне тренирале, некада и два пута дневне, а опет смо успевале све да постигнемо.
Фуналну утакмицу Купа БиХ пратила је већина грађана Гацка. И Поповићи су били крај малих екрана.
‘„Код куће су били одушевљени. Гледали су утакмицу и када сам дошла, када су ми помињали неке поене, само сам рекла: Ја се тога не сећам. Кад сам кренула, тата ми је рекао: да се вратите кући са пехаром. То је мени тада изгледало као сан. Да се вратим са златом и то још из Брчког. И, ето, сан нам се остварио.“
Љубав као покретач
Каже да јој чињеница да је проглашена за најбољу играчицу није много значила у тренутку када су победили Јединство.
„Нисам играла сама и нисам играла за себе. Одбојка је колективни спорт. Играо је тим и тим је тријумфовао. Ово признање ми прија, то је, у ствари, најзначајније признање у мојој досадашњој каријери и свакако ће представљати подстрек за даље, али титула ми је најдража због тренера, а онда и због нас играчица. Ова победа је била заиста заједничка. Ми се дружимо и ван клуба и те везе које постоје између нас ми много значе.“
Катарина је пример да се добром организацијом времена све може ускладити. Дружење, љубав, спорт и учење. Каже да је љубав покреце и да је срећно заљубљена. Истиче и да има доста другарица и другова, да стигне и да чита, да слуша музику и, уопште, да живи живот једне младе, модерне девојке.
У будућности јој је, истиче, најважније да заврши факултет, да се запосли, али да настави да игра одбојку док то буде могла…
Извор: Моја Херцеговина
Oдбојка без дилеме
Након средње школе одлучила је да остане и Гацку због одбојке, а истовремено студира медицинско-лабараторијски инжењеринг на универзитету Апеирон у Бања Луци. Прича нам да је одбојку почела да тренира са осам година, а већ са 12 улази у подмладак првог тима где почиње озбиљнији рад са тренером Иваном Маљевићем. Од своје 14-те године је стандардан првотимац.
„Као школарка сам се бавила и фолклором и плесом, али кад сам требала да се одлучим, није било дилеме. Знала сам да је одбојка то чиме желим да се бавим. Иако спорт доноси пуно одрицања, много више је радости, дружења и путовања. У одбојци нема много медаља, стога смо се свакој бескрајно радовали, посебно у млађим категоријама, као основци и средњошколци. Сада, у сениорској конкуренцији, медаље које освајамо имају јачи сјај. Круна је свакако овај 8. март и злато у Купу БиХ“
Конкуренција и у кући
У домаћиству Поповића живе три генерације. Каже да је посебно везана за баку и деду, али да се највише воли и највише свађа са млађом сестром која такође тренира одбојку:
„Сестра Аница је од ове године ушла у први тим. И она, је на месту примача, па је ривалитет, најчешће кроз шалу, свакодневна појава.Често се код куће препиремо ко је бољи у одбојци у том узрасту:она или ја. Ја јој кажем:дрмни се, Анице, покрени се на терену и учи, гледај старије одбојкашице. И што је најважније да слуша тренера. Брат студира у Новом Саду. А родитељи су увек ту, као једна сигурна лука. Много ми значи што су нас увек подржавали и усмеравали да се бавимо спортом.“
Каже да јој се живот разликује од њених вршњакиња утолико што има више обавеза и потребу да организује време да би успела све да заврши:
„Док смо биле средњошколке Хелена (Кошутић, одбојкашица Гацка (оп. аут.) и ја смо се увек чудиле кад неко каже да није стигао да научи, а био је све време код кући. Нас две смо сваки викенд ишле на путовања, свако поподне тренирале, некада и два пута дневне, а опет смо успевале све да постигнемо.
Фуналну утакмицу Купа БиХ пратила је већина грађана Гацка. И Поповићи су били крај малих екрана.
‘„Код куће су били одушевљени. Гледали су утакмицу и када сам дошла, када су ми помињали неке поене, само сам рекла: Ја се тога не сећам. Кад сам кренула, тата ми је рекао: да се вратите кући са пехаром. То је мени тада изгледало као сан. Да се вратим са златом и то још из Брчког. И, ето, сан нам се остварио.“
Љубав као покретач
Каже да јој чињеница да је проглашена за најбољу играчицу није много значила у тренутку када су победили Јединство.
„Нисам играла сама и нисам играла за себе. Одбојка је колективни спорт. Играо је тим и тим је тријумфовао. Ово признање ми прија, то је, у ствари, најзначајније признање у мојој досадашњој каријери и свакако ће представљати подстрек за даље, али титула ми је најдража због тренера, а онда и због нас играчица. Ова победа је била заиста заједничка. Ми се дружимо и ван клуба и те везе које постоје између нас ми много значе.“
Катарина је пример да се добром организацијом времена све може ускладити. Дружење, љубав, спорт и учење. Каже да је љубав покреце и да је срећно заљубљена. Истиче и да има доста другарица и другова, да стигне и да чита, да слуша музику и, уопште, да живи живот једне младе, модерне девојке.
У будућности јој је, истиче, најважније да заврши факултет, да се запосли, али да настави да игра одбојку док то буде могла…
Извор: Моја Херцеговина